ПРОФ . ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ ''ЗЛОЧИН НА ЖАРСКОМ КРШУ (СЈЕКИРИЦА)  НАД ПЕТОРИЦОМ СРБА''

ЗЛОЧИН НА ЖАРСКОМ КРШУ (СЈЕКИРИЦА)  НАД ПЕТОРИЦОМ СРБА

КОЈИ ПОЧИНИШЕ ПЛАВСКИ ВУЛЕНТАРИ САМО ЧЕТИРИ ДАНА

 ПРИЈЕ ПОКОЉА У ВЕЛИЦИ

Почетком септембра мјесеца ове године запазих на Фејсбуку (профил Милана Ђукића, чије сам фотографије преузео које су овде постављене)  - да је овдје на Жарском кршу на домаку сурове планине Сјекирице, подигнута ова спомен плоча страдалим мученицима: Радошу В. Ђукићу, Богдану Шошкићу, Радисаву Раденовићу, Рају Ивановићу и Бâњу Вуканићу - које на превару ухватише а потом звјерски убише плавски вулентари. То је био злочин какав могу починити само изроди српског поријекла, олош и људске немани. Сви ови мученици чија имена стоје на овој спомен-плочи су стрељани од стране поменутих вулентара, односно припадника муслиманске милиције чије је седиште било у Плаву, а под командом озлоглашеног Шемса Феровића. Шемсов син, Зећо Феровић је у својој књизи коју је објавио у Приштини (Зећир Ферај), између осталог написао - да је његов отац током Другог свјетског рата имао под своју команду од 1500 до 2000 наоружаних вулентара и балиста. Овако бројна вулентарско-балистичка формација величине бригаде током Другог свјетског је од 1941-1943. године била подређена италијанској војсци која је била окупирала Црну Гору, а од 1943. гоодине, након капитулације Италије - придружили су се њемачкој војсци и били под њемачком командом. Опште је познато да су плавско-гусињски вулентари и балисти којима су се придружили и коосовско-метијске јединице - извршили геноцидан покољ у Велици 28. јула 1944. године. Геноцидан зато што су тог дана сваку особу коју су затекли код своје куће убили из ватреног оружја, заклали или живе ( дјецу, жене и старце) затварали у куће које су затим палили. Било је доста случајева да су још нерођено дијете убијало бајонетим у стомаку мајке. Тај невиђени масакр је трајао два сата и петнаест минута, колико им је времена за тај злочин дала њемачка команда. А овај злочин на Жарском кршу, као што то пише на новопостављеној спомен-плочи, десио се управо само четири дана прије покоља у Велици, што значи да су плавско-гусињски вулентари и балисти и прије и послије покоља у Велици већ чинили најгнуснија злодјела над Србима. 

А сада слиједи сценарио злочина који се десио над овим мученицима овдје на Жарском Кршу.

Уочи масовног покоља у Велици, 1944. године, пред најездом вулентара, који су већ били започели крвави пир уз Полимље, Радош Ђукић, Богдан Шошкић и његов син Леко, Радисав Раденовић, Рајо Ивановић и Бањо Вуканић су се били привремено склонили преко Лима у једној пећини код Сутјеске у близини Анријевице. Постоји више верзија о овом догађају, а ја сам се опредијелио за верзију коју је Радомиру Тиљову Ђукићу усмено пренио Леко, син Богдана Шошкића, који је и био у тој групи у истој пећини. Ради сопствене безбједности сви чланови ове групе били су наоружани пушкама, а поред тога имали су  један  пушкомитраљез (брно) и неколико бомби. Вулентари, које је предводио Рустем Цецуњанин из Богајића код Плава, су тог дана пљачкали и претраживали Полимље почев од Андријевице, и тако стигоше до пећине у Сутјеској. Чувши да у близини урлакају вулентари, Радош изађе из пећине да осмотри ситуацију, али на несрећу истог тренутка га је видио и препознао Рустем Цецуњанин, који га је иначе од раније добро познавао, јер је са њим био у војсци у вријеме Краљевине Југославије. Рустем Цецуњанин позва Радоша да предају своје оружје, и даде му ''бесу'' – да ће им животи бити поштеђени. Шесточлана група Срба је  оклијевала своју предају неко вријеме, а онда видјевши да су у безизлазној ситуацији одлучише да изађу из пећине и предадоше оружје. Вулентари  их дочекаше пушкама упереним у њих, потом разоружаше и везаше конопцима. Једино нијесу везали Лека Богданова, ваљда зато што је био млад, или можда што више нијесу имали конопца. Тако везане су их водили кроз Бачко поље пут Сјекирице. Леко Богданов, једини преживјели од ове групе, причао је касније, да је већ био сигуран да их вулентари воде на губилиште, па се једног тренутка, док су пролазили кроз неку шуму, дао у бjекство. Иако су вулентари пуцали за њим, срећа га је послужила да им умакне жив и здрав. Истога дана наишла је нека партизанска јединица са којом је Леко отишао у партизане.

Када су вулентари довели Радоша и остале на Жарски крш испод Сјекирице, 24. јула 1944. године, ту су их најпре звјерски злостављали, а затим на крају стријељали. За разлику од осталих, Радоша су везаног прво измасакрирали, а потом убили. Године 1946. приликом откопавања гробнице, Радошеве кости су биле препознатљиве по томе што су биле повезане конопцима. Милорад Заков је за живота причао, да је приликом откопавања костију 1946. године, скинуо конопце и понио их са собом, у намјери да их задржи све док се не пронађе убица и изврши освета. Међутим, освету су предухитриле партизанске власти, које су казниле починиоце овог монструозног злочина. Наиме, Мика (супруга пок. Љубомирва Ђукића) је пријавила партизанским властима Рустема Цецуњанина, као једног од починиоца овог злочина, а судски органи су га осудили на смрт, и он је одмах стријељан. 
            О извршеном злочину над овим људима приказана је нешто другачија верзија у књизи "Црни вјетар" од Вељка Мијовића , али то је већ начин на који се определио поменути аутор да то искаже. И ова верзија је, иако у знатном дијелу одудара од напријед описане ситуације, ипак вриједна пажње, због чега је износимо у краћим цртама. Умјесто Радоша у књизи се (грешком: прим. аутора), према причању неког Димитрија, који је успио да побјегне прије него што су стигли на губилиште, помиње Љубо Ђукић (рођени брат Радошев). Наиме, пред најездом вулентара и балиста који су, у свом крвавом пиру на овим просторима, пљачкали, убијали и чинили грозна злодјела, ова група се смјестила у једној пећини код Ћулафића крша. До пећине се могло доћи само једном узаном стазицом. Када је група вулентара и балиста наишла овом стазом до испод пећине, први их је из пећине примијетио Радош који је изашао да осмотри терен. Међутим, један од њих, по имену Хасан Суљовић из Јасенице код Плава, је примијетио и препознао Радоша којег је замијенио за Љуба, и позвао га да се предају: ''Љубо, хајде овамо! И ако има неко с тобом, нећемо ви ништа''. – ''Је л, беса?'', пита Љубо (Радош). ''Беса бели'', одговорио је Хасан Суљовић. Међутим, чим су ови изашли из пећине, везали су их, одвели на Сјекирицу и стријељали. Поред Суљовића у егзекуторској групи су били Сокољ Шабовић (не наводи се одакле је) и Ука Мекуловић из Новшића. У истој књизи се описује, да је у поратном периоду извјесни Вук Лујевић, син Радуна Лујевића, који је био у групи са Љубом (Радошем) Ђукићем, а којег је нешто касније убио исти тај Хасан Суљовић, успио да пронађе Хасана Суљовића у Призрену, гдје се, свјестан својих злочина, био склонио са породицом. Вук Лујевић се бајаги био спријатељио са Хасаном Суљовићем, и једног дана са њим отишао на призренско гробље, да наводно траже заједно неки (измишљени) гроб, и ту га прво песницама савладао, а потом задавио.